Историјат школе

 

"Ступајте смело, Српчади мила, у овај свети, пресветли дом.

Стичите знање, јер знање је сила, учите себи и роду свом."

 

 

 

 

 

 

 

 

Првобитни изглед школе у старом Доњем Милановцу.

 

У зениту Првог српског устанка, у револуцији измученој Србији, Доњи Милановац, тадашњи Пореч, заблистао је просветитељским сјајем.

Наиме, ако се узме у обзир слабе, готово никакве просветно образовне прилике у ондашњој Србији, оснивање Поречке школе 1807. године јесте оно што представља просветитељски ореол. Октобра месеца 1807. године, у изузетно тешким условма, отворена је седма школа у Србији, прва у Тимочкој крајни- Поречка школа. Документа указују да је то био велики догађај, а уједно и догађај који је изискивао много одговорности. Кроз ову школу пролазили су многи учитељи "визионари" и они су, у правом смилу речи, људима у тако малој средини, били прозор у свет, поглед у образовни профил друштва.

 

Године 1832. са острва Пореч, становништво је пресељено у ондашњи Доњи Милановац и тако се декретом кнеза Милоша оснива нова школа у којој се традиција неумитно наставља. Жеља за образовањем је све већа, културно-историјске прилике се мењају и сазревају, а све то је несумљиво утицало на свест становништва Пореча да школа јесте њихово највеће богатство. У духу овако повољних прилика, 1846. године отвара се и прва Женска занатска школа.

 

Након једног века, Поречка школа 1952. године, на предлог одборника Крсте Коцића мења свој назив и добија име "Вук Караџић". Само годину дана касније и статус ниже гимазије је промењен, па тада и настаје осмогодишња школа. Од те године, матична школа "Вук Караџић" под својим окриљем има девет подручних школа: у Бољетину, Голубињу, Клокочевцу, Копаној Главици, Кулма Тополници, Мосни, Мирочу, Тополници и Штрпцу. 1970. је година која у Милановчанима буди успомену. После потапања старог Милановца, те године, саграђена је и нова школа,много модернија,непромењеног имена. Основна школа "Вук Караџић" са 2000 м2 је опремљена кабинетима, библиотеком са пристојним бројем књига, ђачком кухињом, фискултурном салом. Важно је поменути да школа, од 1956., има и свој интернат за ђаке. Његов смештајни капацитет је 90 места, а своје услуге пружа не само ђацима, већ и учесницима многобројних семинара. Холови школе украшени су стотинама ђачких диплома и захвалница. Наши ученици се труде да оправдају име школе коју похађају, име човека реформатора, човека чији је рад био налик скупоценом бисеру у устајалом мору, неког ко је као лингвиста и истраживач старина, на прави начин исказао љубав према отаџбини и свом народу.

Нашу школу похађао је и чувени капетан и добротвор Миша Анастасијевић.

 

Дан школе је 26. октобар, а свој допринос његовом свечаном обелажавању нарочито дају секције, почев од литерарне, преко драмске, историјске до фолклорне секције.

Мењале су се локације, мењали су се називи, али се никада није променио основни циљ: пружити што трајније и квалитетније образовање ученицима и створити од њих хумане, часне и изузетне младе људе!