Историјат школа

Више од два века постоји основна школа у Доњем Милановцу. Поречка основна школа основана је 1807. године, заслугом устаничког војводе Миленка Стојковића, у условима велике ослободилачке борбе српског народа против Турске, у време Првог српског устанка. У револуционарним замасима истовремено се буде жеље за националним, економским, политичким, културно-образовним променама и на дунавској ади, на острву Пореч, рађа се Поречка школа. Била је седма по реду у устаничкој Србији, а прва у Тимочкој крајини, основана годину дана пре Доситејеве просветитељске Велике школе (претеча Београдског универзитета) у Београду.

Године 1832. варошица Пореч, са истоименог дунавског острва, пресељена је низводно на обалски део Дунава. Добила је име Доњи Милановац, по кнезу Милану, сину кнеза Милоша Обреновића чијим се декретом сели и Поречка школа. Ослобођењем и развојем Србије мењају се политичке, економске и културне прилике. Мења се и сазрева свест становништва државе у повоју. У дунавској варошици, као и у другим крајевима Србије, током 19. века појављује се грађанска класа а жеља за образовањем је све већа. Ту се рађају, живе или пролазе многе значајне личности тог времена. У духу овако повољних прилика 1846. године отвара се и прва Женска занатска школа.

Век касније, 1952. године, на предлог одборника Крсте Коцића, Поречка школа у Доњем Милановцу добија ново име. У духу културних и просветних збивања у Србији, Поречка школа, тадашња нижа гимназија, добија назив ,,Вук Караџић” да би, већ следеће године, прерасла у осмогодишњу школу. Године 1965. Извршена је интеграција девет сеоских подручних школа (у Голубињу, Мосни, Мирочу, Бољетину, Клокочевцу, Тополници, Кулма Тополници, Копаној Главици и Штрпцу) са матичном школом у Доњем Милановцу.

Изградњом ХЕ ,,Ђердап 1” почетком 70-их година 20. века пресељена је по трећи пут бивша варошица Пореч, а њена основна школа такође је пресељена по трећи пут. Саграђена је и нова школа, непромењеног имена, много модернија и пространија. Основна школа “Вук Караџић” са 2000 м2 је опремљена кабинетима, библиотеком са пристојним бројем књига, ђачком кухињом, фискултурном салом. Важно је поменути да школа, од 1956., има и свој интернат за ђаке. Његов смештајни капацитет је 90 места.

Дан школе је 26. октобар, а наши ученици се труде да оправдају име школе коју похађају, име човека реформатора, човека чији је рад био налик скупоценом бисеру у устајалом мору, неког ко је као лингвиста и истраживач старина, на прави начин исказао љубав према отаџбини и свом народу. Нашу школу похађао је и чувени капетан и добротвор Миша Анастасијевић.

Њено особље и њени ученици испуњавају своје обавезе и задатке. И ту нема краја. Генерације стасавају, дорастају за школу, уче у њој и завршавају је. Школа им је потребна да их припреми за живот. И деца постају људи и генерације живе. Са њима и школа. Време неумитно тече, развија људски род, мењају се генерације и једна другу замењују настављујући традицију. Мењале су се локације, мењали су се називи, али се никада није променио основни циљ: пружити што трајније и квалитетније образовање ученицима и створити од њих хумане, часне и одговорне младе људе.